Priča o neposlušnoj nozi
Duško Radović
Te zime je u Padajevcu bilo naročito klizavo. Na ulicama bi svakoga časa neko pao u sneg. Ljudi su se na to već toliko bili navikli, da često nisu ni ustajali odmah, nego bi onako na snegu posedali da porazgovaraju malo o svojim poslovima ili o zdravlju svoje dece.
Jedino obućar Klin te zime nije pao još nijedanput. On se zbog toga osećao vrlo neprijatno, jer se po komšiluku počelo govoriti kako on namerno ne želi da padne, samo da bi bio bolji od ostalih ljudi. I uvek kad bi išao ulicom, bilo je ljudi koji su, sedeći komotno na snegu,šaputali za njim:
– Vidi, kako se taj ukrutio! Vidi kako taj pazi na sebe!
I, znate kako je, Klinu se to već popelo, što kažu, na vrh glave. Rešio je da padne na glavnoj ulici, pred svim ljudima. Da posle može kao čovek da ustane, da se očisti od snega i ode kući mirno da spava.
I toga jutra, kada je sve to trebalo da bude, Klin se rano robudio, kao da ide na voz. Kada je bilo vreme – izašao je na ulicu i uputio se prema određenom mestu, to jest tamo gde je hteo da padne. A kada je bio na određenom mestu – zaleteo se i okliznuo! Leva noga poletela je radosno u vis, i obućar je samo čekao da se i desna odvoji od zaleđenog snega, pa da se kao čovek pruži, da i on već jednom ove zime padne. Samo još desna! Samo još desna da poleti!
Ali je desna nešto oklevala. Stajala je sigurno na klizavom snegu i ponela Klina nekoliko metara. Dobro, nekoliko metara... Dobro još i pet metara... Ali onda da sedne, da padne, da se prevrne u taj lepi beli sneg. A ta poslušna noga, deco, nije htela da pusti sirotog čoveka da padne. Ona je htela da se kliza!
I čestiti obućar nije više koračao, nije sedeo sa prijateljima u snegu, već je pojurio, klizajući se na jednoj nozi. Pojurio je između ljudi – kao sin vetra. Na svojoj desnoj nozi, koju on već godinama čuva i odeva, a koja sada nije htela da ga sluša. A to baš nije obična stvar kad neko tako na jednoj nozi počne da leti ulicama. Ljudi su hteli to da gledaju. Izašli su na ulice i otvorili prozore. Prvo su mislili da će on ipak tu negde da padne, da lupi, da se razbije. A onda se svima učinilo kao da obućar bira gde će se prevaliti u sneg. A kada je siroti čovek iz ulice Ratnih drugova skrenuo prema pozorištu, svi su lepo videl da on ne misli skoro da pada i da će ga njegova luda noga ko zna kud odneti.
Već je bilo vrlo mnogo sveta na ulicama i svi su mogli da vide kako on tužna lica juri na toj nozi i kako, kao za poslednji pozdrav, maše krajevima svoga kaputa. Nije mogao da se zaustavi. Klizao se na jednoj nozi iz ulice u ulicu. A u glavi mu je bila samo jedna jedina želja: da se spusti, da legne, da sedne, da se prevrne u taj lepi sneg oko sebe.
Ceo grad je već izašao na ulice i u početku niko nije mislio da taj čovek treba da sedne i da se odmori, već su se svi plašili da se to brzo ne svrši. Neka traje što duže, mislili su oni, i tako se ne dešava svakog dana.
Onda je iz opštine došlo naređenje da se taj čovek zaustavi. Poslati su vatrogasci i železničari da se uhvate za ruke i zatvore nekoliko ulica. Morali su malo da čekaju jer je obućareva noga birala najčudnije ulice i puteve. A onda su ga videli kako juri od gimnazije prema parku. Sedam najjačih vatrogasaca i sedam najjačih železničara uhvatili su se za ruke i stali na ulazu u park. A obućar je naleteo na taj lanac i raskinuo ga. Oborio je sve vatrogasce i skoro sve želežničare i produžio klizanje. Vatrogasci i železničari su se svađali oko toga ko je kriv, a krajevi obućarevog kaputa plazili su se iz daleka kao jezici. Njegova luda i nezahvalna noga nosila ga je ko zna kuda, možda u propast.
Iz parka se opet vraćao ka glavnoj ulici. Za njim su sada na velikom rastojanju jurili automobili sa fotografima. Hteli su da ga slikaju za novine.
Onda je iz opštine stiglo drugo naređenje. Kod pijace da se postavi vatrogasna muzika a kod muzeja hor osnovne škole. Neka sviraju i pevaju neke lepe pesmice i neka hrabre ovog čudnog čoveka, da ne misli da je sam.
Obućar je dva puta proleteo pored duvačkog orkestra i dva puta pored sirote dečice koja su se mrzla na snegu zbog njega. Pesmice su zaista bile lepe i poletne ali se on nije mogao zaustaviti.
Ljudi ga nisu razumeli. Vikali su sa trotoara: "Pa stanite, čoveče! Lepo stanite!" A on nije mogao da zaustavi svoju ludu nogu. Drugi su vikali: "Klin, samo se spustite! Sedite samo!" I pokazivali su mu kako, i valjali se po snegu, ali on to nije mogao. Klizao se na jednoj nozi – iz ulice Sedam lipa u Pinterski sokak, iz Pinterskog sokaka pravo na Trg braće i sestara; pa opet u park, pored železničara i vatrogasaca koji su se još uvek svađali.
Onda su poslali po predsednika svih obućara u Padajevcu, da mu on onako, kobajagi, kaže strogim glasom nešto – možda će se čovek trgnuti.Ali, ni to nije pomoglo. Predsednik je stvarno najstrožim glasom vikao: "Halo, Kline! Stanite, zaboga!", ali je Klin samo proleteo na svojoj desnoj nozi, sa tužnim izrazom na licu.
Jurio je, deco, kroz ulice, preko mostova, gledao poznata lica u masi koja ga je svuda pratila i dočekivala. Vi sad već sigurno pitate: "Pa nije se, valjda, klizao celog života na toj jednoj nozi?!" Nije se klizao celog života.
Oko pola dvanaest, nešto pred podne, nastavnik gimnastike iz Velike gimnazije otišao je u opštinu i zamolio da on nešto pokuša. U opštini mu je odobreno, najviše zbog dece koja su već dva sata plakala i pevala ispred muzeja.
Nastavnik gimnastike je sve to izveo vrlo prosto, ali sa snagom i čvrstinom kakvu imaju svi nastavnici gimnastike. Stajao je na Starom mostu i kobajagi ga sve to nije interesovalo. I kad je obućar naišao – iznenada se okrenuo i podmetnuo mu nogu. Luda Klinova desna noga poletela je u vis i on je kao najsrećniji čovek na svetu pao u sneg.
Svet se okupljao da ga vidi, da ga dodirne, da ga pita, da ga slikaju za naše novine i za sve novine na svetu. Posle je postao član sportskog društva, počasni, sa diplomom. Slika mu je sedam meseci stajala u izlogu.
Iste godine, dva Francuza, braća Kurije, pokušala su da ponove njegov podvig ali bezuspešno. Klizali su se samo 9 metara i 15 santimetara, i još su se pridržavali rukom!
pričam ti priču
Kratke priče za decu
Zakup servera za ovaj sajt je moguć zahvaljujući reklamama. U koliko dozvolite prikazivanje reklama pomogli bi ste nam da budemo aktivni.