Tetka iz Že-Te-Pe-a

Duško Radović

Molim vas... obratite pažnju! Ovo prvi put iznosim... 1964. godine, avgusta, mene Socijalno pošalje u Vrnjce... Da se malo odmorim i da se lečim... Jedva sam došao na red. I dobro... Pokupim se ja i odem. Nemam pojma, ne znam šta me tamo čeka. Prvog dana - ništa, drugog dana - ništa, al' trećeg dana, samo da vam pričam... Trećeg dana zakači se za mene neka tetka... Tako, mojih godina, samo krupna, jaka, jača od mene, iz ŽETEPE-a Beograd. Kao, i ona bolesna... ali onako... prilično jedra i vesele naravi. Ja je izbegavam, nije mi ni do čega, došao sam da se lečim, al' vidim ona insistira. Da joj pravim društvo, da ručamo zajedno, da idemo na izvor... Ja se izvlačim, koliko mogu... al' kako ćeš? Mala je banja: malo, malo, pa ili ja natrapam na nju ili ona na mene. Ne vredi! I dobro, mislim se ja, nema veze. Važno je da redovno pijem vodu i da se izlečim, ako mogu. To mi je najvažnije. Kad, jednog dana, evo nje kod mene u sobu... Šta će biti? Upao joj trun u oko, pa ako imam čistu maramicu da joj pomognem. Ja se tu malo trgnem, al' još sam naivan... Ništa ne pretpostavljam. Imao sam čistu maramicu, izvadim joj trun... i mislim to je sve. Još uvek ništa ne slutim. Al' 'oćeš! Ona me gleda onim vlažnim očima i samo trepće... I taman ja da ustanem i da vratim maramicu u kofer, kad me ona uhvati za ruku: „Kaži, srećo, kako da ti se odužim!" Au! Tek tu ja shvatim koliko je sati! Pokušam da izvučem ruku, al' ona ne pušta! Gotovo! Gospođo, zavapim ja, mogu da vam pokažem dijagnozu... bolestan sam... nemojte, molim vas, nije mi ni do čega... nemojte da grešite dušu... ja vam nisam dao nikakvog povoda... mene je ovde poslalo Socijalno... Al' ne vredi! Ona se sve više primiče, golica me, naginje se na mene da me poljubi. Ja trzam ruku, trzam, al' ne mogu da se iščupam. I opet počnem da je preklinjem. Gospođo, ja to ne želim, ja to ne želim. Meni je lekar zabranio za izvesno vreme... dok pijem vodu. Al' ne vredi! Ona ne sluša šta ja govorim, nego se onako velika i jaka baci na mene, poklopi me... ja počeh da se koprcam kao kornjača ispod onog njenog oklopa... Borio sam se koliko sam mogao i dok sam mogao... i na kraju popustim, predam se, šta ću? I tako sam ja, može se reći - silovan, u svojoj 42. godini... Borio sam se, na svaki način, da ne prevarim svoju ženu, ali, vidite i sami, nisam mogao... Da li to, u izvesnim slučajevima, može da se odobri ili ne - to vi odlučite!

kratke priče

• Na drugoj strani
• Košulja srećnog čoveka
• Noć u šifonjeru
• Ne znam
• Ribe znaju
• Promena
• Sasvim mirno
• Drveni sanduk
• Magarac
• Najkraća priča